Petparačka priča

-Zar ne znaš - rekao je- da zajednički interes najsnažnije vezuje ljude.
-Ja sam mislila da je to ljubav – odgovorila sam naivno.
-Ha...ti si moja srećica i moja budalica
Oči su mu bile nasmejane dok mi je to govorio. U njegovom pristustvu srce mi je tuklo nepropisno brzo i pokušavala sam da održim tok misli.
-A ti si običan ekonomista
-Ekonomsti jesam, ali odličan. I ti to dobro znaš – opet se uozbiljio.

Sa ovim četredesetogišnjacima se nikada ne zna. Menjaju raspoloženje za trenutak, i ja sam se sve više gubila u toj vezi.

-Zar celi svoj život kalkulišeš? Čak i sa osećanjima? Čak i sa najbližim?
-To rade svi. Samo neki neće olako to da priznaju. Što pre to shvatiš lepše ćeš živeti

Tada to nisam shvatala, sada znam...

Petar je imao sve duplo. Dva stana, dvoja kola, stalni posao i honorarna predvanja, blizance koji su imali trinaest godina a već su nosili patike br 46, posedovao je vikendicu u predgrađu... posedovao je i mene.
Polako ga je sustizao balast četrdesetih, nekada je imao osećaj da mu sve ide od ruke, a sada je sve češće osećao da mu stvari polako izmiču iz ruku. Bio je na vrhuncu karijere, imao je ugled u društvu, porodicu, prijatelje. Sve češće je razmišljao da je lepota bila u napornom penjanju do samog vrha, sve manje sreće je nalazio u svom okruženju. Svakodnevnica mu je bila dosadna i naporna. I nekako stalno ista. Počeo je da shvata da njegovo vreme zauvek prolazi...stigle su ga misli da je došao trenutak da se polako spušta...
Od nedavno ga razumem...

Jednom sam mu citirala Selimovića
„Četrdeset godina, teško vreme...čovek je isuviše mlad da misli o grobu, a suviše star da gleda u zvezde“

-Ti si neka mnogo načitana cura?
-Da, ja mnogo čitam, za razliku od tebe koji ništa ne čitaš. Ako izuzmem dnevne novine koje redovno kupuješ
-Šta ti je što si tako podivljala? – pokušavao je da okrene na šalu. Pogledala sam ga pravo u oči i rekla:
-Fuck you
A onda sam se podigla na prstiće i tihim glasom mu rekla na uvo ...and fuck me...Izmamila sam osmeh na njegovom licu. Uhvatio mi je lice sa obe ruke, ljubio me i govorio...
-Ti si moja divljakuša i moja prostakuša

Ali mi je posle par dana na poklon doneo knjigu: Mali princ. Napisao mi je i posvetu
Mojoj maloj princezi
Kladim se da nijednu stranicu nije pročitao, jedino se možda setio knjige jer je bila lektira za osnovnu školu.

-Zašto varaš ženu, ako si tako nezadovoljan zašto se ne razvedeš? Gubiš tle pod nogama, ali se uvek odlično dočekaš na sopstvena leđa i to u tuđem krevetu
- Ne prođe dan da ne mislim o razvodu. Dugo smo zajedno, nekada mislim predugo... Kada sam shvatio da to što dobijam od nje mogu lako da nađem i na drugim mestima, počeo sam da razmišljam...kako da znam da i sa sledećom neće biti isto posle nekog vremena
- Da li ti to u životu tražiš tapiju na ljubav?
Vešto je izbegao odgovor, i rekao čini mi se pomirljivim glasom:
- Uostalom, ona je majka mojih sinova
Za trenutak se malo zamislio, a onda je dodao:
- Ona ume da ćuti kad treba
- Mislim da je to zadnje od presudnog značaja – rekla sam ironično, nesvesna da ipak gađam u suštinu.

-Ne znam zašto te trpim...- odgovorio je zamišljeno.
-To i mene čudi. Mislim da samnom može da bude samo muškarac koji mene može da trpi. Ne znam zašto me ti trpiš.

Mislim da je tada počelo odbrojavanje. Ipak se snašao da mi odgovori

-Možda zato što si ti moje dupence i moje pilence...



Za mene je uvek lepota u igri. Ali ovog puta sam se zaljubila. Ono malo pameti što mi je ostalo koristila sam za to da mu ne pokažem koliko mi znači. Bila sam na klizavom terenu i dobro sam se razbila. Sa ove distance znam...u to vreme nisam dorasla igri.



Tog dana sam neobavezno šetala gradom i videla njegov auto parkiran ispred Mone. On je sam sedeo u kolima. GospođaSupugu sam uvek zamišljala kao zarozanu paćenicu koja nosi teget Oriflame torbu iz koje vire plastične kese. Iz radnje je izašla samozadovoljna žene noseći dve luksuzne kese u rukama. On je izašao iz auta, videla sam ga kako trči da joj otvori vrata, tako kavaljerski, tako uslužno, tako požrtvovano.... Videla sam njen zadovoljan lik, pun samopouzdanja.
To je bio trenutak kada sam se resetovala.

Nisam mu dozvolila da me ikada opet pronađe.

Zadah tela

Ženu koju priroda ili Bog nisu obdarili da može imati potomstvo naše društvo karakteriše određenim, meni ružnim epitetima: nerotkinja, bezdetnica, prokletnica, obogaljena, jalovica ...

Odmah da kažem, smisao postojanja živog sveta jeste da se produži vrsta, ili što bi crkva poropovedala da pobedi Život a na Smrt. Uz svo moje poštovanje mišljenja drugačijih od mog, ja svoju decu nisam rodila ni zbog društva, ni zbog crkve. Već zbog previlike želje moje i mog Poletarca, da ih imamo. To ne znači da sam bolja od bilo koje druge žene.

Najbanalniji problem nastaje kada se u firmi raspoređuju godišnji odmori. Žene sa decom (ne)zasluženo dobijaju najbolje termine, a kola se lome na onim ženama koje zbog organizacije posla moraju da ostanu da rade. Ili kada neplanirano treba da se uradi popis invetara u firmi. To po pravilu rade osobe bez porodice ili bez dece. Ili kada u školi treba neko da spremi priredbu. To radi neudata profesorka, po mogućstvu bez dece. Slični je slučaj i sa dežurstvima kod lekara. Za Novu godinu, Božić, i ostale praznike, dežurstva se oslobađaju žene sa decom, kao i porodični ljudi.

Malo drugačiji slučaj je kada se bira ko će ići na kongres ili na poslovno putovanje u inistranstvo. Tada uglavnom svi shvate da dečica mogu tih nedelju dana da ostanu sa ocem, ili babama, dok super mama hara po evropskim metropolama, sve u cilju da unapredi svoje znanje, i malo umanji devuzni račun. Doduše sopsveni, pa ne treba zamerati.

Kada su me neke osobe, čini mi se zlurado pitale, kako je moja prijateljica, o kojoj moram da napišem da je došla u veliki grad iz provincije, da je završila fakultet sa izuzetno viskim prosekom, magistirala, specijalizirala, postala primarijus, sprema doktorat, i pogađate, već godinama bezuspešno pokušava da dobije dete, ja sam odgovorila nešto u smislu:

-Super je, dešavaju joj se lepe stvari, kupila je nova kola, putuje na lepa mesta

Njihov odgovor bio je:

-Ma džaba njoj svet to, kada ona nema ono najbitnije. Nema dete.

Ovo me nisu pitale dokone, aljkave, primitivne žene. Ovo su me pitale osobe i meni i njoj na neki način bliske. To me je izbacilo iz takta. Odgovrila sam:

-Samo ste se vi u životu jebale, pa vam to daje za pravo da druge omalovažavate

Shvatili ste već...imam neprijatnu narav.

I nije situacija takva samo u našem društvu. Japanska princeza Masako, koja je rodila devojčicu, a nije rodila dečaka (verovatno zbog toga treba da se stidi, ja samo ne razumem zašto), godinama je izopštena iz kraljevskog društva, a po časopisima komentarisana sa podsmehom. Ono što sam ja nekada čitala o njoj, da je jako obrazovana, prefinjena, pametna...To se naravno više ne pominje. Ali se o njoj govori kao o spečenoj materici koja je stara, zamislite, koliko i ona. Piše se o tome da njena materica ima 44 godine, i više ne može da rodi...

Alternativno rešenje tipa veštačka oplodnja, sada je možda pristupačnije širokim narodnim masama. Znam samo da su proteklih desetak godina neki meni jako dragi ljudi pokušavali da dobiju potomstvo različitim medicinskim dostignućima, ali bezuspešno. Verovatnoća da žena, mlada, zdrava i u najboljim godinama, zatrudni je 25%, ako je mlađa od 25 godina. Sa 30 godina, ta verovatnoća opada na 16%. Sa veštačkom oplodnjom šanse su još manje. Jedan ciklus lečenja košta kao bolja polovna kola, ali ako zanemarim finansije, ne mogu fizički bol o kome sam slušala od žena koje su prolazile kroz to. I ne mogu da zanemarim, onaj najjači, emotivni bol...kada čuješ da je sve bilo bezuspešno.

I onda počnu glavom da se roje hiljade pitanja....

Gde sam ja to u životu pogrešila, pa sam ovako kažnjena...Kome sam se toliko zamerila, da mi ne da ono najlepše...a to je potomstvo. Da li opet moram da trpim sažaljive poglede okoline...da slušam raznorazne recepte i pijem svakave čajeve koji pomažu... Da idem u banje, lečilišta, koristim alternativnu medicinu, akopunkturu, nadrilekare...

I kada bih na kraju napisala da na svetu postoji toliko lepih stvari, da niko u životu ne dobiije sve, da život ne treba fokusirati na jednu misao, ideju, želju, čežnju...i dalje bih se duboko u sebi pitala:

Da li su te žene ipak na neki način kažnjene... i od Boga i od ljudi

Money, money, money

Kaže se da su dve sile koje prokreću svet novac i seks. Ono što je karakteristično za ove pojmove je da se uglavnom ne priča ni o jednom ni o drugom. Govoriti da imaš novca i zemlji gde kriza stanuje već godinama izaziva podozrenje okoline, nameću se komentari:
- Sigruno to niko nije zaradio poštenim radom
- Ko zna koliko je loš čovek čim ima kitnu
- To je neka neopevana vucibatina
- Šta se razmeće
- Lako je njoj/njemu, ništa ne radi a ’oće ga para ko budalu ona stvar

Pitam se samo da li iko razmišlja da postoje osobe koje rade i isključivo svojim radom zarađuju za život? Koje nemaju donacije od strane roditelja, prijatelja, nemaju sponzora...Ali im radni dan počinje oko 6 ujturo, ne da bi tada krenule na posao, već da bi postigle da završe i još neke porodične obaveze (i zadovoljstva) i retko kada krenu na spavanje pre ponoći. Da li bi se iko menjao sa njima dok svakodnevno izvršavaju sve svoje poslove i obaveze? Da li bi neko umesto njih donosio krupne odluke od kojih zavise i drugi, da li su spremni da preuzmu odgovornost za svoje postupke, i dobre i loše, da li su spremni da rade pod velikim pritiskom?

Gotovo uvek je lakše kukati na nesrećnu sudbinu, prozivati loše okruženje, krizu u društvu i u svetu, nevaspitanu decu, neotesanu omladinu, dosadne starce, radoznali komšiluk, nekolegijalno rukovodstvo firme, neljubazne prodavačice, čistače koji ne čiste ulice, seljake koji nam na pijaci uvaljuju bajate proizvode... Prebaciti krivicu na drugog je strateški potez, slažem se. Time smo uvek čisti sami pred sobom.

Ostaje da u jednom trenutku stavimo prst na čelo i ipak razmislimo da li nam je sve u životu nametnula GospođaSudbina ili smo mi sami isprovocirali neke događaje.
Mudri Balzak je rekao: Novac je najveći Bog, kome se klanjaju svi ovozemaljski bogovi.

Ja mu ne bih dala toliku važnost. To je onaj čuveni matematički poteban i dovoljan uslov. Teško je biti srećan bez njega, ali on ni blizu nije garant za sreću. I ja mislim da kada siromaštvo uđe na vrata, ljubav izlazi na prozor. Da kroz život ne možemo sve odluke donositi srcem, niti isključivo glavom. Ta dva „organa“ treba da su uvek u kooperaciji.

Volim novac, i rado ga posedujem. Ali me niko nikada neće ubediti da je imanje/neimanje istog uslov da neko bude dobar ili loš čovek. Smara me kukanje i tugaljive priče, volim osobe koje su spremne da se uhvate u koštac sa onim šta im život nametne.

Jer
Život ne daje ono što od njega očekuju hirovita deca,
već ono sto snagom otmu od njega hrabri i odvažni

O (ne)prolaznosti

Kada smo bili mlađi, četrdesetogodišnjaci su nam delovali užasno matoro. Njih smo častili sledećim epitetima: čilager, matorac, teča (ako nosi kravatu onda je „teča sa palačinkom" ) , a za ženski rod: tetka, babac, matorka...Takva je mladost, luda i surova. Uglavnom smo se svi zavitlavali na tu temu, a ja sam se uvek najbolje provodila sa mojom sadašnjom kumom sa kojom se družim više od dve decenije. Za nju me vežu mnogi događaji, i svi su uglavnom glupi. Ali bitno je da nam je uvek super zajedno, gotovo da ne prestajemo da se smejemo.

Kada sam bila ludo zaljubljena u jednog tipa zbog kojeg sam često plakala, nekada i prepodne i popodne...u jednom trenutku mi je pukao film i puklo je sve. Onda je on uporno pokušavao nešto da razgovarama i ispravljamo krive Drine, ja sam ga uporno odbijala, ali bih redovno posle njegovih pokušaja odlazila kod kume da razmotrimo sitaciju iz svih uglova, i još malo da otplačem (u to vreme sam bila prava plačipizda kao ona Kristil iz „Dinastije" ) , a kuma me je šokirano pitala:

- Pa zašto toliko odbijaš razgovor sa njim?

- Tako...neću više da plačem zbog njega, hoću i drugim momcima da dam šansu da zbog njih plačem

Naravno, smeh...i suze...

Samo jednom nam se dopao isti frajer, a on je načuo da se sviđa jednoj od nas. Na žurci je rešio da nam priđe. Mi smo stajale kao dve paralisane ćurkice, a on je samouvereno pitao:

- Dobro, kojoj od vas dve se sviđam?

Mi smo u glas odgovorile:

- Pa nama

Otišao je sa čudnim šokiranim izrazom lica. Posle nam se nije ni po gradu javljao.
Sada se mi polako bližimo četrdesetim. Laskamo sebi kako se nismo mnogo promenile i opet se lepo družimo i provodimo. Čini mi se da smo i dalje mlade duhom, ali odaju nas bore i sede. Deca iz komšiluka nam persiraju. Ne jurimo više bezglavo stepenicama, gledamo gde je lift. Hvalimo se da nam je neko pre neki dan rekao da izgledamo mlađe no što jesmo, što je siguran znak da smo svesni svojih godina.

Kada sam nedavno mojoj frizerki rekla da sebe smatram sredovečnom, ona je zgranuto rekla:

- Ne, ti si mlada, a ja sam sredovačna

Inače, žena ima 56 godina.

Ali, istina je da su neka druga deca sada mlada.

Mojoj koleginici se desilo da je učenik zakasnio na čas, i ispričao je da kasni jer je autobus u kome je bio udario u neku staru ladu. Otac moje koleginice isto vozi staru ladu (čovek ima preko 60 godina), i ta koleginica je uplašeno pitala:

-Da li je stariji čovek vozio ladu?

Učenik je odgovorio:

-Jeste, bio je stariji čovek vozač

-Otprilike koliko godina je imao?

A učenik će:

-Pa tako...oko 35


Što bi rekli nišlije...beše si naše. Sada je red da neki novi klinci luduju.

Mada...slutim da svaki čovek može da nađe lepotu bez obzira na godine.

Freedom

Svakog jednom uhvati jak bes, ja bih rado psovala sam’ tako, ali trenutno nema nikog u blizini. Osim toga vreme je da krenem na posao, što mi je znatno umanjuje manevarski prostor da ispoljim svoje emocije. Zato mi je saobraćajna gužva sasvim fino zapasovala. Vozila sam divlje, brzo (kao i uvek), oštro i na prvu. Onima koji su mi uljudno trubili pokazala sam jedna prst, čini mi se srednji. Hm...konačno ja u najboljem izdanju.

Nije da mi se nešto celi svet srušio, čak ne patim ni od PMS-a, niko me nije iznervirao na poslu, ja sam jednostavno takva. Prava škorpija.

Kad razmislim u životu su me mnogo više proganjale ženske osobe, ali ne one koje su pametne, uspešne, ostvarene, sigurne u sebe, pouzdane i vredne...Ne, mene su proganjale isfrustrirane usedelice, koje svoj život pakuju u izlizanu priču kako su same jer baš tako vole, a inače se super provode, i baš ih je pre neki dan startovao opako dobar frajer, ali nije Taj OnajOKomeSuSanjale, koje ne vide da ih je pregazilo vreme, i da lepotu treba tražiti u sitnim i dostižnim stvarima.

Da... proganjale su me neke (ne)srećno udate ženice koje u prvih par rečenica sve u šesnaest hvale svog divnog supruga, oca i jebača, ali su bacile farove na nekog NepevanogFrajera, koji ih jel’te neće, a neko, tačnije NekaTamo mora da bude kriva što je ovaj neće. Znači TaNeka je isuviše slobodna, i provokativno se ponaša, a rečnik joj je neodgovarajući, i uopšte ne znaju šta kod nje može da se sviđa muškarcu.

Da ne zaboravim one one kojima je smetalo da neko u mojim godinama na žurkama (koje još uvek posećujem) u kratkoj haljinici igra i luduje, oni koji me sablažnjeno pitaju:

-Postoji li uopšte tvoj suprug, i ako postoji zašto ti sve to dozvoljava?


Imam kratak fitilj na nepravdu, ne volim preterano vređanje, psovke su sastavni deo mog karaktera, ne volim da idem drugima niz dlaku, a svoju slobodu volim više nego vazduh da dišem.

Ali nekako u svojoj glavi koja je više u magli nego na svetlu nalazim one rečenice iz Zen mudrosti: da uvek imam dva izbora...da dozvolim da me loše stvari slome ili da pokušam nešto iz njih da naučim.

I kad prođe neko vreme i ovaj dan, i ovo razliveno jutro, i ovaj tekst biće daleka prošlost.

Nadam se da ću ga se sećati sa osmehom, sedeći u hladovini mog omiljenog kafića sa svojim društvom, i baveći se omiljenim sportom: ispijanjem kafe, tračarenjem i razvijanjem strategije da ostvarim jedan svoj san. Vezan isključivo za pisanje.

O školi i oko nje

Deo radnog veka provela sam u prosveti.
Nemam nameru da pišem o plati ili štrajku, niti o nasilju u školama, ja taj posao gledam sa vedrije strane. Izmišljen je za žensko.
Najpre, mogu da držim beskrajno duge monologe, koje učenici ipak mora da slišaju. A ja volim da pričam....Časovi mi retko kada počinju pre devet, tako da uvek imam vremena za aktivnosti tipa: kafa, sok, ratluk...O letnjem i zimskom raspustu, Božićnom i Uskršnjem odmoru, produženim vikendima da ne pišem...
Kada sam počela da radim, na prvoj sednici nastavničkog veća koleginica se javila i rekla da obavezno treba da nam daju produženi vikend, da li oni znaju da mi radimo bez prestanaka od 1. septembra. A bio je početak oktobra...Ja sam pre toga radila u privatnoj firmi, za četiri godine imala sam deset dana godišnjeg odmora, svaka subota bila mi je radna, tako da mi je njen komentar bio malo čudan. Posle sam se i ja navikla....
Ali lepota rada u prosveti ne leži u gore navedenim stvarima. Lepota je u samom radu sa decom, u mogućnosti koju smo dobili da od njih mladih, zelenih, lepih i naivnih pokušamo da napravimo dobre ljude. Da ih naučimo što bolje iz predmeta koji predajemo, i da ih ponešto naučimo iz života. Lepota za nas je što kroz rad sa njima možemo opet da budemo mladi, mi nismo njima neprijatelji, nismo ni drugari.
Prve godine rada, sa prvim snegom učenici jednog odeljenja su stali u streljački stoj ispred ulaza u školu i gađali grudvama svakog ko ulazi. Nas profesore sa posebnim zadovoljstvom. Inače, kada sam u to odeljenje odlazila na čas osećala sam se kao da odlazim u Bronks. Prvi put kada sam se okrenula ka tabli, pao je papir zamotan u loptu odmah do mene. Ja sam se okrenula i kroz šalu rekla:

-Sledeći put kada ma gađate, uzmite nešto čvršće, recimo kamen, nemojte više da se zezate da me gađate papirom

Nikada me više nisu gađali papirom. Gađali su me grudvama, i na moju sreću promašili. Kada sam ušla kod njih u učionicu nisam sela za katedru, sela sam sa njima u klupe, i rekla da ja nisam njihov neprijatelj, da njima profesori ne treba da služe umesto glinenih golubova koje oni sa zadovoljstvom gađaju, da to nije fer...Čudno je kako njima malo treba da krenu u vanškolski razgovor. Zlobnici će odmah reći da to rade da bi gubili od časa, ili da profesor ne pita. Ali ja ne mislim tako. Ipak su oni deca, mladost sme da greši...

Kada su čuli koliko imam godina, rekli su, kao što je red:

-Profesorka, vi ste u najboljim godinama

Ja sam pitala:

-U najboljim...za šta? Kada nešto radite sa 18 godina, sve vam se odbija na mladost, kada nešto ludo uradite u mojim godinama, odbija vam se na glupost.

I nisu ta deca bez osećaja, imaju granicu i meru. Naravno da mi se desilo da me uvrede, i ja to bolujem bar nedelju dana. Ali vidim njih na velikom odmoru, već su razdragani i srećni, oni su to već zaboravili. Oni to i nisu uradili iz zle namere.

Prava vrednost našeg ulaganja vidi se kada odu iz škole. Naravno da sam ponosna, kada sedim sa društvom u nekom kafiću, a oni prolaze iza mojih leđa, a ipak priđu da se jave. Kada odu iz škole, a sete se da mi čestitaju novu godinu, kada zaustave kola da bi se meni javili na ulici, kada me zovu da izađem sa njima, kada mi pričaju svoje tajne, kada dobijem pozivnicu da im budem frend na myspace-u ili facebook-u. Što uvek odbijem.

Ali za mene je prava vrednost, kada vidim da na fakultetu dobro prolaze, da daju godinu za godinom, da izrastaju u vredne i pametne ljude. Uostalom, ja ih i učim da ćemo mi stariji jednog dana napraviti korak unazad, da bi njima mladima napravili mesto.

U tome leži naša ogromna odgovornost. I sama lepota ovog posla.

Moje prvo pijanstvo

Postoje događaji iz mladosti koje zauvek pamtimo. Prvi poljubac, prvi sex, hm...prvi dobar sex i prvo pijanstvo.

Moja generacija je uglavnom jako zaostala za današnjom omladinom, tako da sam se ja prvi put žestoko napila tek na trećoj godini fakulteta. Devedesete su uveliko uzele maha, luksuz je bio jesti čokoladu i izlaziti na piće, benzin smo točili iz plastičnih flaša, a dobar provod je najčešće bio u nekom stanu sa društvom, igrajući pantomime, kanastu i riziko.

Ali tog leta sam upoznala njega, i jako se zaljubila. On iz Beograda, završio fax, fino izgleda... meni je tada delovao kao pravi zgoditak...

Otac me je dovazao na železničku stanicu nešto pre 4 ujutro, napolju još nije svanulo, ostavio me je sa vidnim neodobravanjem zašto moram da idem na tu žurku u Beograd i otišao. Voz je kasnio nekih 125 minuta, tako da sam u prestonicu stigla oko podneva. Čekala me je drugarica, odvela me do studenjaka, progurala me u menzu da jedem, ali ja uopšte nisam osećala glad. Već sam u mislima bila na žurci, znala sam da će i On biti tamo.

Svoju neuglednu garderobu iz voza zamenila sam malom crnom haljinicom, sašivenom specijalno za tu priliku. Doterala sam se fino, nije da nisam. Bila sam srećna, u euforiji, puna elana, i gladna.

Sećam se da mi je na žurci prišao, i rekao mi tiho:

-Ne mogu da prestanem da mislim na tebe...

Ne sećam se ni koliko sam popila, ni šta sam pila.

Sledeće čega se sećam je da klečim u kupatilu i snažno grlim šolju za WC. Neko mi drži čelo, ja povraćam, mada ni sama ne znam šta, prskaju mi lice hladnom vodom i odnose me u neku malu sobu. Pravi fijasko. Iako sam u polusvesnom stanju znam da sam žešće uprskala stvari.

Pravo iznenađenje sledilo je kada je On ušao u sobu i legao pored mene. Sećam se da smo razgovarali, pojma nemam o čemu. Ljubio me je, ni danas mi nije jasno kako mu nije bilo gadno. Neki fin i naivan čitalac bi mogao da pomisli da je On došao samo da bi mene iskoristio. Ali ja sam bila toliko zaljubljena u njega, da sam baš i volala da me malo iskoristi. Sećam se da sam u polusvesnom stanju, ali ipak dovoljno svesna da osećam koliko uživam u njegovim dodirima i njegovom telu tik pored mene.

Ali on iznenada ustaje, ljubi me još par puta, odvaja me od sebe, ljubi me opet, odvaja me od sebe...Meni se kapci sklapaju, ali ipak ga čujem da mi nešto govori.

Želim te...I još kako te želim... Postoje hiljade mesta na tvom telu koje želim da poljubm. Jednom...Možda...Ali ne sada...Ja sam momak staromodan...Prevaziđen...Po mojoj religiji moja želja je samo pola želje....

Lepo spavaj mali mišu nabareni. Ko zna da li ćeš mi ikada biti ovako blizu?

Neka...

Ako ikada budemo spavali zajedno, biće to onako kako sam ja zamislio. I kako Bog zapoveda.

I niko neće spavati za vreme tog spavanja...

Znam da ovo što mi govori nije sam smislio. Za toliko ga poznajem. Čak mislim da znam iz koje knjige mi govori citat. Ali nemam snage da reagujem. Vidim kako izlazi iz sobe, čini mi se da već spavam....

Kada sam se otreznila, probudila, osvestila, rasanila...sve je izgledalo drugačije. Ovu priču namerno završavam pravim krajem.

Najgore su one veze gde se veliki deo radnje dešava u nečijoj glavi. Ili u obe glave. Tada je svako baš ovakav kavim želimo da bude, što retko kada ima veze sa realnom slikom te osobe. Većina momaka u koje sam bila zaljubljena i danas su mi na neki način dragi. U smislu da im želim sve dobro, da bi se nasekirala kada bi im se nešto loše desilo, da bih im uvek pomogla.

Ovaj tip je jedan od retkih prema kome ne osećam baš nikakvu simpatiju. To što je znao lepo da recituje i što nije loše izgledao nije mu neki plus u odnosu na neke fatalne mane koje sam vremenom otkrila. Da se razumemo, za mene su to krupni nedostaci, možda za nekog drugog nisu.

Ali ničega mi nije žao. To je deo mog života...lep ili manje lep...

I da po tradiciji završim sa još jednim citatom

Svaka sličnost sa stvarnim likovima je slučajna...i neminovna.